(при доласку му у Београд 1893.)
Не знам шта је, је л’ суштина
Ил’ то чини само мисô —
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрисô.
На што жице спроводнице!
Електрика јури широм,
Ваздухом ће бити споја
(После можда и етиром).
Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу — сину;
Најсвежији лист му трепну
Па одлете у даљину.
Ти нам, Тесла, ти врличе,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију
Да ти умље колумбује.
И ти, Тесла, у коме се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље
Да пољубиш стабло своје.
Љубни стабло, Дојчине му,
Сисни дојку, сине врли:
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.
Београд је данас срећан,
Рукујућ’ се српском диком,
И открива срце своје
Пред Србином велебником.
Ну ти мораш опет натраг
— Састанак нам кратко траја —
Ал’ топлоту носи собом
Братинскога загрљаја.
Остварена ј’ мисô твоја,
Мисô дивна и голема:
Међу нама биће везе,
А даљине нема, нема.
Разумеће листак свежи
Сваку жилу својег стабла,
Спајаће нас електрика
— Електрика наших срцâ —
И без жице и без кáбла
